Prvi put u istoriji ove discipline Srbija ima predstavnike na ovakvoj manifestaciji, članovi koji su se uputili na ovu ekspediciju njih dvanaest su :
Krenućemo od prve postave, rezervnog tima, tim menadžera i ostalih članova.
Prvi tim : Nikola Kozić, Ivan Mujović
Drugi tim : Željko Sirar, Bojan Bojanić
Treći tim : Danijel Rafailović, Stefan Martinov
Rezerve : Darjan Major, Pavle Liko
Tim menageri : Strahinja Damjanović, Branko Stojaković
Delegati : Miloš Popović, Srdjan Gajčić
26. oktobra zvanično kreće putovanje reprezentativaca Srbije u Meksiko. U ranim jutarnjim časovima tog oktobarskog dana članovi reprezentacije se okupljaju u Srbobranu gde ih čeka prevoz do Budimpešte na aerodrom Ferenc List. Ruta leta je izgledala ovako: Budimpešta-Amsterdam-Mexico city-Monterej sa svim pauzama i odmorima od Budimpešte do Montereja trebalo je nekih 20 sati. Malo i naporan put za naše basolovce ali ipak se sve završilo u najboljem redu, putovanje je bilo nezaboravno kao i gradovi koje smo susretali. U Montereju rentiramo automobile kako bi došli do mesta Kina, usput obilazimo najbolje i najopremljenije ribolovačke radnje samo za basa od čijih proizvoda zastaje dah i imate osećaj da vam je svaki mamac potreban i lovan. Štapovi, mašinice, kačketi, strune, vobleri, spinerbajtovi, raznorazni silikonski mamci, prskalice sa raznim aromama i još mnogo toga... sve te stvari smo jedva čekali da isprobamo na vodi.
Krećemo ka gradu Kini u oblasti Nuevo Leon dva sata vožnje i tamo smo, napetost raste i konačno na proplanku pojavljuje se ogromno plavo pronstranstvo vodene površine tog čuvenog "El Chuchilo lake - a". Rečima ne može da se opiše taj naš osećaj koji smo doživeli tog trenutka, obilazak jednog dela jezera se svodio samo sa rečima : " woooow, strava, brutalno, božanstveno, prelepo i naravno predivno." Pristup jezeru je bio fascinantan, Meksikanci koji ga održavaju pokazali su kako sve lepo funkcioniše, imali ste utisak da je ovo ustvari raj na zemlji i san svakog basolovca da bude deo ove priče "Svetsko prvenstvo u lovu basa". Na ulazu jezera vas dočekuje kućica sa rampom i čuvarima gde nema cile-mile, morate biti prijavljeni dakle sve po pravilima. Svetionik koji je simbol jezera nalazi se u neposrednoj blizini obale gde se spuštaju bass trakeri takozvani čamci i gde počinje startna pozicija. Imali smo prilike da baš u tom momentu vidimo par takvih sa veoma jakim motorima koji dostižu snagu čak i do 250 konja, dizajna kakvog se samo zamisliti može sa gomilom sponzora postavljenih po celom čamcu, sonari, min kote i ostala prateća oprema koja se nalazi u čamcu. Naravno odmah smo pokušavali da stupimo u kontakt sa domaćim ribolovcima i izvučemo što više informacija kako bi se što bolje pripremili za samo takmičenje.
Pošto smo došli dan ranije želeli smo da iskoristimo svaki dan kako bi pecali i jednoglasnom odlukom cela ekipa odlučuje da obidje "Sugar lake" koje se nalazi na samo 80-tak kilometara od "El Chuchilo". Tih 80-tak km nije bilo baš naivno, u tom predelu vladaju kriminalci i narko karteli, koji bez kontrole policijske službe rade šta god pozele, dakle ni malo bezazlena stvar, pogranični deo nedaleko od Texasa, tačnije oko grada Komales. No vratimo se Sugar jezeru... stupamo u kontakt sa Checo de la Garza nadimak Sergio jednim od vlasnika ranča koji je bio veoma gostoprimljiv i ljubazan. Sačekao nas je na ulazu njegovog grada Kamagra i vodio do prelepog ranča gde smo bili ceo jedan dan i uživali u lepotama samog pejzaža. Pošto smo došli predveče usledila je bogata večera kako samo mexikanci mogu da priušte, jako su se trudili da nam spreme "Našu hranu" i bila je to piletina na njihov način, uz prelepu kantinu sa prepariranim maketama kapitalnih Baseva koji su okačeni oko nas, jukebox koji je svirao pesme Ace Lukasa uz Corona pivo. Ugođaj je bio kao da smo kod kuće. Usledilo je spavanje u veoma komfornim sobama i spremanje pribora za sutrašnji ribolov, jedva smo čekali da svane.
Sergio kao pravi domaćin ustaje prvi ujutru i čeka nas doručak uz kaficu, kako bi sve bilo što bi mi rekli u fullu. Sergio ima svoj mali tim oko sebe kako bi gostima pružao maksimalan komfor. Stižu Bass trakeri takozvani čamci i svako dobija svog ličnog vozaca ujedno vodiča, pakujemo opremu na traker brzom brzinom kako bi se što pre spustili na jezero i zabacili. Neizvesnost raste kao da smo već na takmičenju iako je ovo bio samo revijalni deo na Sugaru kako bi se što bolje pripremili za Chuchilo. Čamci su spušteni, pale se motori, vožnja kreće, njihova brzina doseže čak 80 km/h što na vodi deluje baš brzo, meksički basovi držite se stižu Srbi juhuuuuu.
Sugar jezero po svojoj dimenziji doseže velike oblike tako da stičete utisak kao da ste na moru, što je za nas bilo veoma nepoznato jer se nismo susretali sa takvim ribolovačkim revirima kod nas. Ipak to se sve zanemari kad imate dobre vodiče i vode vas na već proverene delove jezera kako bi upecali Basa života. Teren prepun prepreka, kamenja granja sprudova raznolike trave, čini ribolov na takvom terenu veoma uzbudljivim. Podeljeni smo u tri čamca po nas troje zajedno sa vodičem razilazimo se na jezeru i vodiči imaju glavnu ulogu, naravno da nas odvedu na top pozicije tog jezera. Darjan Major, Nikola Kozic i ja, Pavle Liko, ulazimo u jedan mali zaliv gde je struktura vrlo šarolika tako da smo svi bacali različite varalice. Ja sam se odlučio na spinerbaja, Darjan je bacao jig što je čudno za njega a Nikola voblera. Posle samo 5 minuta Darjan baca jig gumu sa trejlerom u prezentaciji raka tik uz krošnju jedne od granja i dešava mu se neverovatan udarac, govori: "evo ga, ogroman je, ne mogu da ga dignem". Bio je to Bass. Posle samo par sekundi, pre nego što smo ga videli, riba pravi raub i beg u dubinu, drill zviždi Bass pobedjuje, Darjanu puca predvez koji je bio nosivosti do 40 kg u kombinaciji sa strunom power pro nosivosti 30 kg. Ostali smo u šoku. Bass ostavlja veliki vir za sobom i ujedno nam nagoveštava senzacionalno pecanje. Pogledali smo se i krenuli dalje sa malim žalom što je Darjan izgubio svoju prvu ribu ali i osmehom zadovoljsta u neizvesnosti sledećeg udarca.
Posle provedenih sat vremena u tom zalivu menjamo lokaciju, nažalost posle gubitka prve ribe nismo više imali poteza čak do ručka. Taj dan je bio baš topao, temperatura je dosezala čak 33 stepena. Nailazili smo na ostale naše drugare koji prolaze malo bolje i uspeli su da se upišu ali sa sitnijim primercima koji su dosezali težinu do 1,5 kg što je za tu vodu ulov ispod normale. Pravimo kraću pauzu i idemo na ručak. Naravno Sergio ne prestaje sa kulinarskim iznenadjenjima. Bogat ručak uz meksičke specijalitete. Posle ručka nastavljamo borbu sa meksičkim Basevima, idemo u pohod na obaranje ličnih rekorda. Vodič menja taktiku i vodi nas skoz suprotno od prepreki i granja, bacamo ka obali i svlačimo varalice u dubinu, e tu nastupa Nikola Kozić koji je u roku od 20 minuta imao 6 riba ali su sve bili manji primerci. Njegova taktika je tad bila manji jig shed bele boje, veličine 7cm. Malo nas je uhvatilo razočarenje pa smo vodiču dali naš pribor da nam pokaže kako oni tamo love Basa i kojom taktikom. Kolega uzima multiplikator i pravi sistem sa otezanjem takozvanim bullet i worm udicom Takara veličine 5/0 gde kači Yum Dinger 6" green pumpkin dekor. Mi smo i dalje izmišljali toplu vodu i tražili basa u plićaku a naš vodič je sve suprotno radio od nas, što znači da se fokusirao na otvoreni deo jezera i vecu dubinu. Posle samo par zabačaja vadi jednog zatim drugog i malo kasnije trećeg basa koji su bili težine do 1,5 kg. Opet ne veliki ali posle Nikolinih sitnih ovi su bili tračak nade.
Nisam mnogo razmišljao, primenio sam istu taktiku samo sa još većim Yum Dingerom od 7". Prolazeći tako lagano sa min kotom te sprudove nailazimo na gusto sitno granje gde se ja odlučujem na jedan veoma zahtevan zabačaj u sred rupe tih grana, gde je pretilo da se pokida varalica iako sam udicu dobro sakrio. Usledio je dugačak zabacaj i varalica je pala bas tamo gde sam zamislio, u rupu prečnika 4m. Iskreno nisam očekivao nikakvo dešavanje sem da ću pokidati varalicu. Dinger je pao na dno nema udarca nema nista samo sam osetio u momentu kao da sam zakačio za neku granu. Kontrirao sam da otkačim i ponovo popustio da dinger propadne kad ono Bas zgrabio varalicu i nosi mi strunu u stranu. Istog momenta sam shvatio da je prva kontra bila sasvim dovoljna da ga razdražim. Borba je krenula, potvrdio sam kontru još jednom kako ne bi slučajno došlo do spadanja. To je ispao na kraju dobar potez, jer je riba bila dobijena na razdaljini od 35m a do našeg čamca je bilo 25m tog sitnog granja, morao sam da ga pumpam napolje ali nije mi mnogo dozvolio, pravi beg u granje i tu i ostaje. Uspevam da ga zadržim tu ali smo morali sa čamcem prići. Takara udica je odradila posao, riba je bila dobro ubodena. Uspeli smo da pridjemo basu i moj prvi meksički bas je imao 1,5kg. Vreme je izmicalo i noć se bližila, poželeli smo da dan traje 48 sati. Nazalost nismo uspeli tog dana da oborimo rekorde Darjan, Nikola i ja ali smo svakako izvukli pouke kako bi trebali na jezeru Chuchilo da pecamo.
Na kraju je usledilo pakovanje opreme, uplovljavanje u marinu pa pravac kod majstora Sergia na večeru, druženje sa ostalim članovima posade i razmenjivanje prvog ozbiljnijeg iskustva na ovakvom terenu. Kako to u ribolovu biva malo znanje malo sreće, neko prodje bolje neko lošije ali celokupan doživljaj se ne zaboravlja. Pored Sergiovog ranča postoje i drugi rančevi gde je druga polovina naše posade na čelu sa Brankom Stojakovićem, Srdjanom Gajcicem, Ivanom Mujovićem i Milošem Popovićem mogla da se pohvali kako je oborila svoje lične rekorde. Padali su basevi od 2,5 kg pa čak i do 4,5 kg gde je majstor Srdjan pokazao da sa njim nema šale i to je bio ujedno i najveći njegov bas ikada. Naravno ovo je bio tek jedan dan pecanja na Sugar jezeru koje nam je služilo kao neko zagrevanje, sledi dan odmora i povratak u grad China i otvaranje ceremonije za Svetsko prvenstvo u lovu Bassa na "Chuchilo lake".
KRAJ PRVOG DELA